Mnogi događaji u ovih desetak godina ostaju nerazgovetni, a nove pojave – mutne. Olake analogije sa fašizmom i nacizmom i načinom njihovog uklanjanja (vojni poraz – protektorat – denacifikacija, pa potom demokratija) ne pomažu ni razumevanju niti rešavanju problema. Tome nije od koristi ni izuzimanje vlastite ličnosti od svake odgovornosti, a ne samo krivice. Možemo se zanositi da postoje dve ili više Srbija, i da pripadamo »drugoj Srbiji«, ali se time ne možemo osloboditi odgovornosti za ono što se događalo i što se zbiva. Od sektaškog čistunstva jedva da imaju neku korist sami sektaši, opčinjeni svojom sujetom. U istoriji, u malim i velikim promenama, učestvuju veoma različiti akteri; kako je to lepo zapazio Adam Mihnjik, istoriju ne stvaraju samo »sveci«, već i »prostaci«.

Populizam kao poredak karakteriše izvesna otvorenost za “vertikalnu pokretljivost” ne samo “kadrova”, nego i “ljudi iz mase”. U tome je i glavna razlika prema poznatim sistemima totalitarizma (staljinizam, fašizam i nacizam) koji su bili zatvoreniji i rigidniji prema onima koji se – ideološki, politički i socijalno – ne uklapaju u vladajući poredak. I njima, raznim ideologijama, strankama, medijima, nevladinim organizacijama, u populizmu je prepušten izvestan prostor, što je nezamislivo za autentični totalitarni sistem. Taj prostor je širi i tolerancija veća ukoliko je jezgro režima stabilnije, a sve uži kada je i sam režim ugrožen. Populizam kao pokret, a još više kao poredak, počiva na osobenom savezu interesa malih i velikih, sitnih i krupnih, koji srazmerno svojoj moći grabe svoj deo ratnog plena. Kao što je nekada fasada samoupravljanja skrivala razne uzurpacije vlasti i imovine, tako sada tu ulogu ima nacionalistička retorika preko koje se prepoznaju “prijatelji” i “neprijatelji” a koja skriva razbojništvo i lopovluk.